Recenzija: Christine (1983)

Nikola Milosev January 3, 2014 0
Recenzija: Christine (1983)
  • Produkcija
  • Gluma
  • Scene
  • Muzika i zvuk
  • Priča
Foto: Poster za film “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Foto: Poster za film “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Nakon televizijske serije Under the Dome (2013), pozabavićemo se još jednom ekranizacijom novele Stephen King-a, pod naslovom Christine, realizovane pod istoimenim naslovom od strane John Carpenter-a. Horor triler Christine je tokom godina stekao status kultnog filma uprkos činjenici svrstanosti u B kategoriju tadašnje kinematografije, kao što je to bio slučaj i sa mnogim drugim Carpenter-ovim ostvarenjima, koja su u krugovima filmskih kritičara često bila omalovažavana i potcenjivana. Međutim, zahvaljujući specifičnom i moglo bi se reći relativno originalnom pristupu tematski najčešće veoma sličnim filmskim ostvarenjima, i sam Carpenter je vremenom priznat kao uticajni filmski stvaralac. Mnogi su u njegovim idejama prepoznali određenu dubinu, iako je ona često osporavana ponajviše zahvaljujući njegovoj tendenciji ka povremenom ubacivnju, često nerazumljivih ili jednostavno rečeno loših, humorističnih segmenata, što je rezultovalo čestim Carpenter-ovim lutanjem u žanrovima, kao i čestim varijacijama kvaliteta njegovih filmova. Prethodno pomenuto, bar što se nas tiče, na sreću nije prisutno kada je film Christine u pitanju.

Foto: Scena iz filma “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Foto: Scena iz filma “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Veliki doprinos kvalitetu filma Christine naravno ide u prilog samoj osnovi priče, odnosno Stephen King-u. Povučeni mladić Arnold “Arnie” Cunningham (Keith Gordon) kupuje misteriozni automobil, koji polako počinje da menja njegovu ličnost. Arnie-va stidljivost isčezava preko noći, međutim njegova, takođe prisutna, neprilagođenost se ne gubi već počinje da ide u drugom smeru. Arnold pronalazi devojku, počinje da se zauzima za svoje stavove, ali istovremno postaje sve agresivniji prema svakome ko se ispreči između njega i njegovog automobila Christine. Postaje jasno da Christine nije samo automobil, već da poseduje neku vrstu inteligencije i da zaposeda Arnold-a, ne želeći da ga deli ni sa kim. Kada je u pitanju sam concept “duha u mašini”, ne može se reći da je u pitanju nešto originalno, ni kada je Carpenter u pitanju, pa ni sam King. Međutim, u ovom slučaju tema “zle mašine” obrađena je na primaljiv način, te se nećemo upuštati  u  zagriženo dokazivanje prethodno pomenutih segmenata neoriginalnosti ove priče..

Foto: Scena iz filma “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Foto: Scena iz filma “Christine” (1983) / Columbia Pictures

U odnosu na King-ovu novelu, gde je jasno precizirano da je uzrok Christine-inog paranormalnog ponašanja, posednutost od strane zlog duha njenog prethodnog gazde Roland D. LeBay-a, Carpenter u svom filmu ignoriše tu činjenicu. Njegova Christine je takva kakva jeste, samo po sebi, od samog početka svoga nastanka. Međutim, to je potpuno razumljivo, pa i očekivano, jer se prećutkivanje segmenta Christine-ine pozadinske priče savršeno uklapa u njegovo mistifikovano prikazivanje zla u svojim ostvarenjima, te je ova promena u odnosu na novelu bila takoreći neminovna. Naime, Carpenter gotovo nikada ne prikazuje uzroke, niti bilo kakav vid porekla mističnih pojava u svojim filmovima, te je tako i ovoga puta u slučaju Christine. Zlo je veoma često centralna tema njegovih projekata, prikazano gotovo kao prirodan oblik koji postoji sam po sebi, bez ikakvih tendencija ka svom demistifikovanju. U slučaju Christine zlo je potpuno nepoznato, te se postavlja pitanje da li je ono zlo uopšte ili jednostavno neki drugi oblik života. Život drugačiji od nas, čije prisustvo interpretiramo na nama smislen način dajući mu obeležja koja su za nas najprihvatljivija. Takođe, Carpenter često koristi i zarazno svojstvo zla, posredstvom kojeg se misteriozna pojava širi na ostale aktere, kao što je to npr. bio slučaj u filmovima The Thing (1982) ili Prince of Darkness (1987). Prateći ovu putanju, Christine je na neki način zarazila ili jednostavnao zaposela Arnolda, čineći ga tako bližim sebi.

Foto: Scena iz filma “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Foto: Scena iz filma “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Kao u mnogim slučajvima pre, pa i posle filma Christine, Carpenter se i ovoga puta pobrinuo za muziku, koja je i ovom ostvarenju dala specifično “Karpentrovsku” notu jeze, koja maksimalno pojačava njegove horror elemente čineći ih drugačijim od bilo kojih drugih. Glumački aspekt filma je sa druge strane verovatno njegova najslabija strana. Pored epizodne uloge Harry Dean Stanton-a, kao detektiva Junkins-a, poznatije glumce i bolju glumu u ovom ostvarenju verovatno nećete sresti. Takođe, uz dodatna objašnjenja, jedina osoba koju biste pored Stanton-a mogli prepoznati je Alexandra Paul, koju većina pamti po ulozi Stephanie Holden u seriji Baywatch. Doduše, ne može se reći ni da su ostali glumci odradili očajan posao, već da se i on može okarakterisati kao sasvim zadovoljavajući.

Film Christine osim što sa sobom nosi autentičan Carpenter-ov pečat, istovremeno odiše prepoznatljivim manirima horora 80-ih. Takođe, imajte u vidu našu nostalgičnu naklonost prema periodu iz koga ovaj film potiče, te je naša potencijalna subjektivnost u pohvali ovog ostvarenja u određenoj meri sasvim izvesna. Mlađe generacije u ovom filmu možda neće pronaći ono što očekuju, jer on neminovno nosi sa sobom nedostatke u poređenju sa modernijom kinematografijom, ali im u svakom slučaju preporučujemo da barem pokušaju i daju šansu ovom filmu.

Naslovna foto: Poster za film “Christine” (1983) / Columbia Pictures

Nikola Milosev

Drugi osnivač i pokretačka snaga Filmodeer sajta. Ima istančan osećaj za dobre filmove.

Latest posts by Nikola Milosev (see all)

Leave A Response »