Prometheus – Oduzeti znanje suštini

Miloš Petrović December 10, 2013 0
Prometheus – Oduzeti znanje suštini

Kao što je uglavnom već poznato, Prometheus je film koji je  veoma jasno podelio publiku… Kako se njegova fabula približavala kraju, tako je ta podela postajala sve jasnija. Naime, možemo reći da su se na jednoj strani našli gledaoci koji su nakon dva sata videli samo protraćeno vreme, dok sa druge strane, postojala je grupa ljudi koja je hipnotisano ostala da zuri u ekran, sebe, svet, smisao svega, smisao sebe… Ridley Scott kao da je ovoga puta hteo da kreira ostvarenje koje će biti nekako „teško“, tj. koje će odslikavati neke njegove nedoumice koje ga interesuju (poreklo života, smisao života, ljudska priroda, smisao svemira…), što je dovelo do prethodno navedene podele publike. Ukoliko je neko hteo da vidi po ko zna koji Alien film, ovo ostvarenje pruža neke odgovore u vezi te franšize, koja se ispostavlja poprilično nebitna i isuviše „plitka“ za tematiku ovog filma.

Možemo slobodno reći da je Prometheus svojevrsni generator pitanja od kojih posvećen gledalac kad – tad postaje totalno izgubljen u crnilu pustinje iz razloga što su mrvice koje je Ridley Scott bacao, odjednom nestale… I zapravo je tako, čim se napipa neki logičan sled, taj sled se raspada pod uticajem neke činjenice koja totalno protivreči prethodnom nizu zaključaka. Ukoliko je Ridley Scott hteo namerno da kreira takvo okruženje, zaslužuje neverovatne pohvale, pošto je ogroman izazov kreirati priču koja izmiče bilo kojoj kauzalnoj ili smislenoj interpretaciji. I tako, dok je za neke ovo bio samo jedan prazan znak pitanja, za neke je taj isti znak pitanja bio zov da se u njega pogleda malo bolje. I čim se gledalac približi, taj isti znak pitanja ga momentalno guta neverovatnom silinom. I šta se onda dešava? Ovo što sledi…

Foto: Scena iz filma „ Prometheus“ (2012) / 20th Century Fox

Prvo neka ide onaj lakši deo priče – ljudi. Da li znamo ko su ljudi i koja je njihova svrha? Ukoliko na to pitanje pokušamo odgovoriti osvrćući sa na film, ostaje nam sledeći zaključak: Ljudi su jednostavno napravljeni, napravljeni zato što je to jednostavno bilo moguće (David bi nam se sada smejao), pravljeni su oduvek i traju veoma dugo (pa čak i više puta, pošto možemo pretpostaviti da se scenario obrađen u ovom filmu ponovio mnogo puta u istoriji ljudi i kreatora). Njihova svrha je rast i razvoj, spoznaja i samospoznaja. Čemu stremi taj rast i razvoj? Jednom jedinom kontaktu i jednom jedinom pitanju (pošto je u ljudskoj prirodi da uvek pita, nekada promašena a nekada veoma sržna i tačna pitanja) koje će odrediti dalji tok njegovog trajanja. I cela istorija čoveka, makar koliko neki njeni segmenti bili smisleni ili besmisleni, vodi ka toj singularnoj tački, tački u kojoj posmatramo naše „graditelje“ oči u oči.  I taj trenutak je neverovatan, on zamrzava kako duh, tako i srce koje očekuje da bude prožeto nekim novim otkucajem koji bi promenio i osmislio svaki prethodni… Dakle, čoveku se daje šansa da dobije odgovor, pošto nikako nije mogao da ga osmisli sam, za šta definitivno ima kapaciteta… I šta čovek radi kada ugleda nadmoćno organsko biće naspram sebe, koje čeka… čeka da čuje smisao ljudske istorije? Čovek pravi grešku po ko zna koji put… Grešku koja rezultira brisanjem istorije i brisanjem svih napora koje je preduzeo… On pita za besmrtnost… Umesto da postavi pitanja svrhe, smisla i postojanja, tj. ona koja obuhvataju najdublje kontekste, čovek je po ko zna koji put dostigao zavidne visine samo kako bi zadovoljio one najniže potrebe. I koja je reakcija nadmoćnog entiteta? Iako je dao sebi prostora da se možda predomisli pre neizbežnog brisanja čoveka, on ipak odlučuje da nastavi sa već zacrtanim planom, pošto je čuo neverovatno promašeno pitanje… i video potvrdu svojih prethodnih znanja o ljudima.

Foto: Scena iz filma „ Prometheus“ (2012) / 20th Century Fox

Sada onaj teži deo, mada ne i najteži – Inženjeri. O njima nakon gledanja filma maltene ne znamo ništa. Znamo da su oni kreatori, da poseduju moć davanja života. Monolitne građe, odišu superiornošću. O njihovim delima znamo onoliko koliko je otkriveno u filmu. Povod bilo koje njihove akcije je apsolutno nemoguće otkriti. Zato, taj deo priče ostaje otvoren za apsolutno, gotovo solipsističko nagađanje… Oni kreiraju, oni uništavaju. Kreirani nalik grčkim bogovima, perfektni, kako mentalno tako i fizički, deluju neverovatno nedodirljivo. Međutim, ukoliko posmatramo neke detalje koji nam se nude kao ostaci ili fragmenti nekog još neiskazanog manifesta, možemo doneti neke lične zaključke o toj misterioznoj „rasi“. Brod koji se pojavljuje na početku filma u prvim scenama, nije ni nalik onima koji su zakopani na mesecu udaljene planete na koji će ljudi kasnije stići. Generalni doživljaj, ponašanje kao i izraz lica Inženjera iz uvodne scene, donekle predstavlja suprotnost onim Inženjerima koji su otkriveni kasnije. Čak i u pojedinim obrisanim scenama i fotografijama koje nisu završile u konačnoj verziji filma, može se videti da je postojala ideja da prvi Inženjer ne bude sam u procesu kreiranja života na zemlji. Oko njega je još određen broj drugih naizgled „duhovnih“ Inženjera koji kao da prisustvuju nekom kultnom obredu, obredu „sejanja“ života… I naravno, stil oblačenja prvog Inženjera i onih koje vidimo kasnije je totalno različit (što može ipak samo biti posledica jednostavno različitih dužnosti koje obavljaju). Oni koje ljudi nalaze kasnije, predstavljaju neki vid vojničke sekcije te rase. Interesantno je pomenuti da je Ridley Scott napomenuo u nekim intervjuima da Inženjeri mogu predstavljati neki vid paralele Tamnim anđelima iz novele „Paradise Lost“, što opet može voditi misli u sasvim drugačijem pravcu.

Dakle, ukoliko uvidimo i odlučimo da svet Inženjera ima svoju dinamiku, možemo pretpostaviti sledeće – ta rasa je podeljena na dva stremljenja… dva stremljenja koja su neverovatno kompatibilna i u savršenoj ravnoteži. Jedna je predstavljena Inženjerom na samom početku filma dok je druga predstavljena kroz sve ostale pojave te rase. Neka lična hipoteza bi glasila da je ta napredna rasa u skladu sa svojim znanjima o suštini postojanja, stvorila dva kulta, dve sile, dva pogleda na postojanje… kult nastajanja i kult nestajanja. I obe strane se služe crnom tečnošću koja najverovatnije može predstavljati vrhunac njihovog materijalnog tj. naučnog razvoja. Podela na dve ideološke strane bi potencijalno predstavljala manifest koji je posledica njihovih duhovnih, tj. filozofskih uvida. Jedna strana kreira život (najšire moguće shvaćeno), dok ga druga razara posle određenog vremena. Kao da žele simulirati Samsaru, tj. ciklus neprekidnog nastajanja i nestajanja pojavnog sveta. Jedna strana slavi drvo života (koje se može videti u sceni kada prvi Inženjer otvara posudu sa crnom tečnošću), dok druga slavi Alien-a (što se može videti u sceni kada jedan od naučnika zatiče razapetog Alien-a u prostoriji u kojoj nalaze vaze sa tečnošću). Tamna tečnost kao da predstavlja povod koji je podelio tu naprednu rasu na dve frakcije i to zbog njene omnipotentne moći. Najverovatnije te dve strane nemaju nikakve destruktivne tendencije jedna prema drugoj, već su u tim načinima osmišljavanja svoje suštine, dostigli neku veću suštinu, koja imitira nešto njima nadređeno ili idealno… što ostavljamo za kraj.

Foto: Scena iz filma „ Prometheus“ (2012) / 20th Century Fox

Isto je interesantno primetiti da na mnogim crtežima otkrivenim širom sveta, nije predstavljena neka planeta koja predstavlja mesto života dotičnih kreatora, već predstavlja mesto gde se nalazi neverovatno velika količina tamne „materije“ i na kojoj se nalazi ona “tamna“ strana Inženjera. Kao da je film podržavao onu poznatu izreku: „Niko nije video Boga i ostao živ“. Možda je sposobnost dostizanja Boga i kontakt sa njim, trenutak koji figurativno rečeno, „resetuje“ dotični život koji je težio spoznaji svoje suštine. Kakvom – takvom spoznajom svojeg kreatora, pokreće se proces prekida tog oblika života. Međutim, „tamna“ strana Inženjera je već krenula ka planeti Zemlji baš negde prilikom nastajanja Hrišćanstva… i onda je nešto osujetilo polazak ka Zemlji. Ovo je Ridli Skot objasnio jednom kontroverznom teorijom, koja se tiče takozvane hipoteze o „Svemirskom Isusu“ koja zagovara to da je Isus bio predstavnik neke superiorne rase (dakle ovde Inženjer) koji je imao zadatak da osvesti čoveka, tj. svoju kreaciju u trenucima kada je život na planeti postao neverovatno nepodnošljiv i u svim oblastima „pervertovan“. Ipak, ta izjava reditelja, može biti samo još jedna koska koja unosi zabunu u već zbunjeni svet.

I sada, na kraju, najteži deo priče – šta je iznad Inženjera, šta njih pokreće? Tek sada na scenu stupa istinski silopsizam, pošto ta tematika biva samo načeta jednim pitanjem na samom kraju filma. Može se reći da je cela interakcija likova u filmu služila čišćenju pojedinačnih likova koji nisu bili dovoljno jaki ili dovoljno usmereni ka pravim pitanjima, što je na kraju rezultiralo tome da se arheološkinja Shaw i android David, pokažu kao najistrajniji u tom pokušaju. Oni su uspeli da ostanu dosledni svojim naporima. Savršeni um (koji bi uradio sve da sazna istinu) – David i savršen duh (koji bi bio istrajan tamo gde um posustaje) – Shaw, dobijaju šansu da vide šta se to nalazi u svetu Inženjera. Android koji više nema referentnu tačku iz koje će vršiti neverovatno napredne i čoveku dostupne akcije (zbog smrti Weyland-a) i vernica koja više nema šta da izgubi, (pošto je izgubila svoju voljenu osobu) postaju enormno jak spoj i potencijal pri polasku u nepojmljivo i nepoznato.

Foto: Scena iz filma „ Prometheus“ (2012) / 20th Century Fox

I šta će ih tamo dočekati? Možda isto toliko očajnička glad za esencijom koja uvek izmiče. Možda je kreatorska moć Inženjera samo reakcija i zamena za osećaj Božanstva koji je i njima nedostupan, pošto su i oni samo organska posledica nekog neshvatljivog stvaralačkog pulsa. Ili drugačije posmatrano, oni mogu predstavljati direktnu manifestaciju nemanifestovane perfekcije, koja se odražava i održava kroz njih. Ipak na kraju krajeva, ostaje da vidimo kako oni koncipiraju sebe, suštinu postojanja kao i suštinu nastajanja i nestajanja. Po njihovom neverovatno intelektualnom i fizički perfektnom izgledu, možemo pretpostaviti da su oni dostigli nešto veliko, da znaju nešto što bi svakako promenilo način razmišljanja ljudi. Na to znanje moramo sačekati, pošto je reditelj i sam rekao da nije nikako hteo da u prvom delu odmah prikaže Boga. I tako… opet, nekako možemo nagađati da poreklo svega ne može biti neki organski entitet, već nešto sasvim drugo, nešto što prevazilazi sve, nalazi se u svemu, a opet nije ništa… nešto što je perfektno i sveprisutno, kako u organskim tako i u neorganskim iskazima postojanja… ali opet, na kraju krajeva sve ovo prethodno rečeno može biti samo pokušaj oduzimanja znanja suštini, zbog čega je originalni Prometej bio kažnjen… dok je Ridley-ev uspeo da se uputi ka domu Bogova, videćemo sa kojim ishodima i posledicama…

Naslovna foto: Poster za film „Prometheus“ (2012) / 20th Century Fox

Leave A Response »