Ja hoću (bolji) život

 Ponedeljak i porodična idila u 20 časova… Poznata špica i plavi krug u kojem ponosito stoji “Serija rekordne gledanosti“. U isti mah se setim dugogodišnjeg redosleda: Srećni ljudi, Vruć vetar, Bolji život i zatim Porodično blago. Međutim, umesto uvodne melodije Šurdinih podviga, na moje teatralno iznenađenje, na ekranu zablistaju slike i zvučni “foršpil“ – ja hoću život… I gle čuda, ako se uzme u obzir broj repriziranja, nama već poznatog TV EPA, nije ni čudo da je serija dostigla rekordnu gledanost, pa čak i da smo država sa mnogo manje stanovnika. Da ne glorifikujem seriju, za koju bez ustručavanja mogu da kažem da je dobra, pa i više od toga, ne mogu a da ne primetim da bi bila još bolja, da već ne znamo kako se završava Gigina Don Kihotska borba protiv vetrenjača, odnosno socijalnih problema tadašnjeg vremena, ili recimo, da li će mladi Boba uspeti da završi srednju školu, vrlo dobrim uspehom, da bi nasledio primamljivu količinu zaostavštine…

Foto: Scena iz serije: “Srećni ljudi”:

Ipak, da ne budem previše strog, “nije sve otišlo u Honduras“. Čak naprotiv! U poslednjih nekoliko godina čini mi se da je podvig domaće kinematografije zaista vidljiv i primetan! Ako se uzmu u obzir ostvarenja, kao što su: Klopka, Hadersfild, ili serija Vratiće se rode, možemo pobedonosno nazdraviti da stolice bioskopa neće ostati prazne. Ovaj epohalni usklik uspešno se nastavlja skorašnjim velikanima koji moraju biti pohvaljeni. Tu su Šešir profesora Koste Vujića, Montevideo, Bog te video, Žena sa slomljenim nosem, Šišanje i jedan od najupečatljivijih Ustanička ulica. Dobra kondicija domaće kinematografije uvukla se u svakog od nas. Pobeda je utoliko veća, ako se računa pribojavanje mnogih filmskih kritičara da će s porastom kvaliteta produkcije naši filmovi poprimiti dugogodišnji uticaj holivudskog preuveličavanja. Svedoci smo da određeni broj holivudskih filmova, čast izuzecima koji se ovde ne ubrajaju, usled visokobudžetne produkcije, prerastaju u blokbastere koji dobru početnu temu filma toliko preteraju da se neki završeci čine totalno nelogičnim, ili pak priča ode u drugom smeru i izgubi šmek koji nas je privukao. Ponosno mogu da izjavim da je, spram toga, naša kinematografija sačuvala dušu, a to i jeste najveća pobeda!   Svest o tome je, izgleda, nekako čudno podeljena. Oni koji su uvideli pomak domaće filmske scene verovatno će pročitati do kraja ovaj blog, oni koji nisu, željno će iščekivati udarni termin ze nekom Nevestom, Sulejmanom, ili nekim drugim superjunakom iz našminkanih sapunica u 1275 epizoda… Ili više… Taj “trivijalni javašluk“ plačno-brižnih serija izgleda nema kraja. Ne mogu, a da ne ponudim nagodbu, evo recimo, ja bih bio zadovoljan emitovanjem Zone sumraka i pritom znam da ne bih bio jedini. Ipak, da ne demistifikujem kult pohvaljenog i pozitivnog, pohvale na račun, voljenih nam filmova, ovde će vazda imati više prostora…

Foto: Scena iz filma:”Montevideo, Bog te video (2010)”.

Dostojevski je jednom rekao “Lepota će spasiti svet“, iako za njegovog života prvi dugometražni snimak još nije nastao, nadam se da će u toj viziji spasavanja značajan udeo imati i lepota filma. U ime svih filmofila: Ja hoću bolji život.

Naslovna foto: Scena iz serije:”Bolji život”.